Skip to main content

Sedemnajsta mantra

Мантра седемнадесета

Besedilo

Текст

vāyur anilam amṛtam
athedaṁ bhasmāntaṁ śarīram
oṁ krato smara kṛtaṁ smara
krato smara kṛtaṁ smara
ва̄юр анилам амр̣там
атхедам̇ бхасма̄нтам̇ шарӣрам
ом̇ крато смара кр̣там̇ смара

крато смара кр̣там̇ смара

Synonyms

Дума по дума

vāyuḥ — življenjski zrak; anilam — celoten zrak; amṛtam — neuničljiv; atha — zdaj; idam — to; bhasmāntam — ko se spremeni v pepel; śarīram — telo; oṁ — o Gospod; krato — o uživalec vseh žrtvovanj; smara — prosim, spominjaj se; kṛtam — vse, kar sem storil; smara — prosim, spominjaj se; krato — o vrhovni koristnik; smara — prosim, spominjaj se; kṛtam — vse, kar sem storil Zate; smara — prosim, spominjaj se.

ва̄юх̣ – жизнен дъх; анилам  — целокупният въздух; амр̣там – неунищожим; атха – сега; идам – това; бхасма̄нтам – след като се превърне в пепел; шарӣрам – тяло; ом̇ – о, Господи; крато – о, наслаждаващ се на всички жертвоприношения; смара – моля те, спомни си; кр̣там – всичко, което съм направил; смара – моля те, спомни си; крато – върховният получател; смара – моля те, спомни си; кр̣там – всичко, което съм направил за теб; смара – моля те, спомни си.

Translation

Превод

Naj minljivo telo zgori v pepel in naj se dih življenja razblini v zrak! Zdaj, o moj Gospod, se, prosim, spomni vseh mojih žrtvovanj, in ker si vrhovni uživalec, se, prosim, spomni vsega, kar sem storil Zate.

Нека това временно тяло се превърне в пепел и жизненият дъх се слее с въздуха. О, Господи, моля те, припомни си сега моите жертвоприношения и като върховния им получател, моля те, спомни си всичко, което съм направил за теб.

Purport

Пояснение

Minljivo materialno telo je kot vsiljeno oblačilo. Bhagavad-gītā (2.20) jasno pravi, da živo bitje po uničenju snovnega telesa ne preneha obstajati. Živo bitje ni nikoli brez osebnosti ali brezoblično. Ravno nasprotno – brezoblično je materialno oblačilo, ki pa se upodobi po obliki neuničljive osebnosti. Slabo izobraženi ljudje, ki mislijo, da je živo bitje izvorno brez oblike, se motijo. Ta mantra potrjuje dejstvo, da živo bitje obstaja tudi po uničenju materialnega telesa.

Несъмнено това временно материално тяло е чужда дреха. Бхагавад-гӣта̄ (2.20) ясно посочва, че след унищожението на материалното тяло живото същество не умира, нито загубва индивидуалната си същност. По природа то не е безличностно или лишено от форма. Напротив, материалната обвивка е безформена и приема формата на неунищожимата личност. Изначално нито едно живо същество не е безформено, както погрешно смятат хората, лишени от задълбочени познания. И тази мантра утвърждава принципа, че след унищожението на материалното тяло живото същество не умира.

   V materialnem svetu narava mojstrsko ustvari razne vrste teles, ki jih živa bitja dobijo skladno s svojimi željami po čutnem uživanju. Če si želijo okušati iztrebke, dobijo prašičje telo, ki je kot nalašč za ta namen. Kdor se hoče prehranjevati z živalskim mesom in krvjo, lahko dobi tigrsko telo, ki je opremljeno z ustreznimi zobmi in kremplji. Ljudem pa ni namenjeno meso in niti najpreprostejša ljudstva nimajo želje po okušanju iztrebkov. Človeški zobje so oblikovani za žvečenje in mletje sadja in zelenjave, čeprav imamo tudi podočnika, da lahko primitivni ljudje jedo meso, če si to želijo.

В материалния свят природата проявява изкусното си майсторство и създава различни тела за живите същества в зависимост от склонността им към сетивно наслаждение. Живото същество, което иска да се наслаждава на изпражнения, получава тяло, подходящо за ядене на изпражнения – тялото на свиня. По същия начин този, който иска да се храни с плътта и кръвта на други животни, може да получи тяло на тигър с подходящите зъби и нокти. Но човешкото същество не е предопределено да яде плът; то не обича вкуса на изпражненията, колкото и примитивен живот да води. Човешките зъби са създадени така, че да отхапват и дъвчат плодове и зеленчуци, макар и да съществуват два кучешки зъба, с които нецивилизованите хора биха могли да ядат и месо, ако искат.

   V vsakem primeru pa je materialno telo, naj bo živalsko ali človeško, živemu bitju tuje. Spreminja se skladno z našo željo po zadovoljevanju čutov. V razvojnem krogu živo bitje menja telo za telesom. Ko je bil svet poln vode, se je utelesilo v povodni živalski obliki. Nato je prešlo v rastlinsko življenje, postalo črv, ptica, sesalec in končno človek. Človeška oblika, kadar je opremljena s popolnim razumevanjem duhovnega znanja, predstavlja vrhunec razvoja. Ta mantra opisuje najvišjo razvojno stopnjo duhovnega zavedanja: opustiti bi morali materialno telo, ki se bo spremenilo v pepel, in pustiti dihu življenja, da se razblini v večno zajetje zraka. Gibanje več vrst zraka v telesu, ki so skupaj znane kot prāṇa-vāyu, živemu bitju omogoča delovanje telesa. Jogiji se večinoma učijo nadzorovati telesni zrak. Duša naj bi se dvigovala iz enega zračnega vrtinca do drugega, dokler se ne dvigne do najvišjega, brahma-randhre. Od tod se lahko popolni jogi prenese, na kateri koli planet želi. Najprej mora opustiti eno vrsto telesa in nato vstopiti v drugo. Najvišjo popolnost pa dosežemo, če smo zmožni dokončno opustiti materialno telo, kot predlaga ta mantra, in vstopiti v duhovno ozračje, kjer lahko razvijemo povsem drugo vrsto telesa – duhovno, ki je neumrljivo in nespremenljivo.

Във всеки случай материалните тела на животни и хора са чужди на живото същество. Те се променят в зависимост от желанието му за сетивно наслаждение. В еволюционния цикъл живото същество сменя телата си едно след друго – от тяло на водно животно (когато в света е имало само вода) то попада в тяло на растение, след това в тяло на червей, на птица, на бозайник и накрая в човешко тяло. Човешката форма, притежаваща способността за духовно познание, е висшият стадий в развитието на живота. А висшето духовно осъзнаване е описано в тази ведическа мантра: човек трябва да изостави материалното си тяло, което ще се превърне в пепел, и да позволи на жизнения дъх да се съедини с вечното въздушно хранилище. Дейностите, извършвани в тялото на живото същество, се осъществяват от движението на различни видове въздух, известни под общото название пра̄н̣а-ва̄ю. Обикновено йогӣте изучават как да контролират въздушните потоци в тялото и как да издигат душата от един въздушен кръг в друг, докато накрая тя стигне брахма-рандхра, висшия въздушен кръг. Оттам един съвършен йогӣ може да се пренесе на всяка планета, пожелана от него. Процесът се състои в напускане на едно материално тяло и приемане на друго. Но истинското съвършенство в смяната на тела настъпва когато живото същество е в състояние напълно да изостави материалното си тяло, както се описва в тази мантра и да проникне в духовната атмосфера, където получава духовно тяло, което никога не умира, нито се променя.

   V materialnem svetu nas narava prisili, da zaradi raznovrstnih želja po zadovoljevanju čutov menjamo telo. Živo bitje izpolnjuje svoje želje v raznih življenjskih vrstah – od klic do najpopolnejših materialnih teles, kot jih imajo Brahmā in polbogovi. Vse te vrste teles so zgrajene iz različno upodobljene snovi. Moder človek ne vidi enosti v raznovrstnosti teles, temveč v duhovni naravi. Duhovna iskra, delec Vsevišnjega Gospoda, je ista, ne glede na to, ali se utelesi kot prašič ali polbog. Telo dobimo skladno s svojimi pobožnimi in grešnimi dejanji. Človeško telo je izjemno razvito in ima polno zavest. Bhagavad-gītā (7.19) pravi, da se najpopolnejši človek preda Gospodu šele po številnih življenjih, ki jih je posvetil razvijanju znanja. Znanje doseže vrhunec, ko se predamo Vsevišnjemu Gospodu, Vāsudevi. Drugače smo spet prisiljeni pasti na materialno raven, tudi če spoznamo svojo duhovno naravo, saj nismo dojeli, da so vsa živa bitja večni delci celote in da sama nikoli ne morejo postati celota. Pasti moramo, tudi če postanemo eno z brahmajyotijem.

В материалния свят материалната енергия принуждава живото същество да сменя тялото си в зависимост от различните си желания за сетивно наслаждение. Тези желания намират израз в разнообразните видове живот, от бактерии до най-усъвършенствани материални тела – телата на полубоговете и на Брахма̄. Всички тези същества имат тела, изградени от материя в различни форми. Интелигентният човек вижда единство не в разнообразието от тела, а в духовната им идентичност. Духовната искра, неотделимата част от Върховния Бог, е една и съща и в тялото на свинята, и в тялото на полубога. Живото същество приема различни тела според благочестивите си или порочни дейности. Човешкото тяло е високоразвито и притежава пълно съзнание. Според Бхагавад-гӣта̄ (7.19) след много животи, посветени на знанието, съвършените хора се отдават на Бога. Съвършенство в знанието се постига само когато знаещият се отдаде на Върховния Бог Ва̄судева. Но дори след като постигне знанието за собствената си духовна същност, ако не приеме, че живите същества са вечни неотделими частици от цялото и че никога не могат да бъдат върховното цяло, човек отново ще бъде принуден да падне в материалната атмосфера. В действителност той ще пропадне дори ако вече се е слял с брахма-джьоти.

   Iz prejšnjih manter smo izvedeli, da je brahmajyoti, ki izhaja iz Gospodovega transcendentalnega telesa, poln duhovnih isker oziroma posameznih živih bitij, ki se v polnosti zavedajo svojega obstoja. Ta bitja hočejo včasih uživati s čutili, zato morajo v materialni svet, kjer si domišljajo, da so gospodarji, v resnici pa so sužnji svojih čutov. Želja po gospodovanju je materialna bolezen, saj se moramo pod urokom čutnega uživanja seliti iz ene vrste telesa, ki je na voljo, v drugo. Če postanemo eno z brahmajyotijem, še ne pomeni, da imamo zrelo znanje. Stanje najvišje popolnosti dosežemo šele, ko se povsem predamo Gospodu in razvijemo čut za duhovno služenje.

Както научихме от предишните мантри, брахма-джьоти, произлизащо от трансценденталното тяло на Бога, е изпълнено с духовни искри, които имат индивидуална същност и пълно съзнание за съществуването си. Понякога тези живи същества пожелават да се наслаждават със сетивата си, затова получават място в материалния свят, където могат да станат мними господари под диктата на сетивата. Желанието за господство е материалната болест на живото същество и под омагьосващото въздействие на сетивното наслаждение то пътува през различните тела, проявени в материалния свят. Сливането с брахма-джьоти не е зряло знание. Само с пълно отдаване на Бога и стремеж към духовно служене може да се постигне съвършенство.

   V tej mantri živo bitje prosi, da bi lahko po zapustitvi materialnega telesa in diha vstopilo v Božje duhovno kraljestvo. Bhakta moli k Božanski Osebnosti, naj se spomni njegovih dejanj in žrtvovanj, preden se mu telo spremeni v pepel. To molitev izgovarja v času smrti, pri čemer se popolnoma zaveda svojih preteklih dejanj in končnega cilja. Kdor je popolnoma pod oblastjo materialne narave, se spominja gnusnih dejanj, ki jih je storil v zdajšnjem življenju, zato po smrti dobi novo snovno telo. Bhagavad-gītā (8.6) potrjuje to resnico:

В тази мантра живото същество се моли, след като изостави материалното си тяло и жизнения си дъх, да влезе в духовното царство на Бога. Преданият моли Бог да си спомни за дейностите и жертвоприношенията, които е извършил преди материалното му тяло да се превърне в пепел. Той изрича тази молитва в мига на смъртта, с пълно съзнание за миналите си дела и за крайната цел. Човекът, изцяло подвластен на материалните закони, си спомня за отвратителните дейности, извършени по време на пребиваването му в материалното тяло, и закономерно след смъртта получава друго материално тяло. Бхагавад-гӣта̄ (8.6) потвърждава тази истина:

yaṁ yaṁ vāpi smaran bhāvaṁ
tyajaty ante kalevaram
taṁ tam evaiti kaunteya
sadā tad-bhāva-bhāvitaḥ
ям̇ ям̇ ва̄пи смаран бха̄вам̇
тяджатй анте калеварам
там̇ там еваити каунтея

сада̄ тад-бха̄ва-бха̄витах̣

»Katero koli stanje bivanja ima človek v mislih, ko zapusti telo, o Kuntījin sin, to stanje nedvomno doseže.« Naša nagnjenja um torej prenese v naslednje življenje.

„О, сине на Кунтӣ, каквото състояние на съществуване човек помни, когато напуска тялото си, такова състояние ще постигне.“ Така умът пренася склонностите на живото същество към следващия му живот.

   Umirajoči človek se za razliko od preproste živali, ki nima razvitega uma, lahko kot sanj spominja dejanj svojega življenja. Ker ima zato misli vedno polne materialnih želja, ne more razviti duhovnega telesa in vstopiti v Božje kraljestvo. Bhakte pa z vdanim služenjem Gospodu razvijejo ljubezen do Boga, in tudi če se ob smrti svojega služenja ne spominjajo, ga Gospod ne pozabi. Bhakta v tej molitvi prosi Gospoda, naj ne pozabi njegovih žrtvovanj, vendar se Gospod tudi brez take molitve vedno spominja služenja Svojega čistega bhakte.

За разлика от обикновените животни, които нямат развит ум, умиращото човешко същество е в състояние да си спомни дейностите от отминалия си живот, подобно на сънищата нощем. Затова умът му остава претрупан с материални желания и то не може да влезе в духовното царство с духовно тяло. Но преданите изпитват любов към Бога, като му служат постоянно. И дори ако по време на смъртта преданият не си спомня служенето, което е отдал на Бога, Бог не го забравя. С тази молитва преданият напомня на Бога за своите жертвоприношения, но и без това напомняне Бог не забравя служенето на чистия си предан.

   V Bhagavad-gīti (9.30–34) Gospod nazorno opiše Svoj zaupen odnos z bhaktami: »Tistega, ki vdano služi Gospodu, je treba imeti za svetega, tudi če zagreši najnizkotnejše dejanje, saj je njegova odločnost pravilno usmerjena. Kmalu postane kreposten in doseže trajni mir. O Kuntījin sin, smelo razglasi, da Moj bhakta nikoli ne propade! O Pṛthin sin, tisti, ki poiščejo zavetje v Meni, tudi če so nižjega rodu – ženske, vaiśye (trgovci) in śūdre (delavci) – lahko dosežejo najvišji cilj. Koliko bolj šele to velja za krepostne brāhmaṇe, bhakte in svete kralje! Ker si prišel v ta minljivi svet, poln trpljenja, Mi torej služi z ljubeznijo in vdanostjo. Zmeraj misli Name, postani Moj bhakta, izkazuj Mi spoštovanje in Me obožuj. Tako popolnoma zatopljen v misli Name boš nedvomno prišel k Meni.«

Бог ясно описва близките си взаимоотношения със своите предани в Бхагавад-гӣта̄ (9.30-34): „Дори да извърши най-отвратителната постъпка, ако е зает с предано служене, човек трябва да бъде считан за свят, защото решително върви по правилния път. Той много скоро става благочестив и умиротворен. О, сине на Кунтӣ, можеш смело да заявиш, че мой предан никога не загива. О, сине на Пр̣тха̄, всички, които приемат подслон при мен – дори хора с нисш произход, жени, вайши (търговци) и шӯдри (работници) – могат да достигнат върховното местоназначение. А колко повече това важи за благочестивите бра̄хман̣и, преданите и святите царе! Така че, щом си дошъл в този временен, пълен със страдания свят, служи ми с любов. Винаги мисли за мен, стани мой предан, отдавай ми почит и ме обожавай. Така, напълно потопен в мен, със сигурност ще дойдеш при мен.“

   Śrīla Bhaktivinoda Ṭhākura takole pojasnjuje te verze: »Čeprav je Kṛṣṇov bhakta lahko navidezno su-durācāra (nizkoten), ga moramo imeti za svetega. Razumeti bi morali pravi pomen besede su-durācāra. Pogojena duša mora delovati na dveh ravneh – za vzdrževanje telesa in za samospoznavanje. Družbeni položaj, umski razvoj, čistost, red, hranjenje in boj za obstanek so namenjeni vzdrževanju telesa. Za samospoznavanje pa na vseh življenjskih področjih delujemo kot Gospodov bhakta. Ker pogojena duša ne more opustiti skrbi za telo, mora obe vrsti dejavnosti opravljati vzporedno. Postopoma pa vse manj deluje na telesni ravni in sorazmerno več na duhovni. Vse dokler se delež vdanega služenja pri bhakti ne poveča do prave mere, obstaja možnost, da občasno izrazi posveten značaj. Vedeti pa moramo, da táko stanje ne bo trajalo dolgo, saj se bo po Gospodovi milosti kmalu dvignil nad svoje pomanjkljivosti. Zato je pot vdanega služenja Gospodu edina prava pot. Tistega, ki je na pravi poti, tudi občasni izrazi posvetnega značaja ne bodo zavrli pri napredovanju na poti samospoznavanja.«

Шрӣла Бхактивинода Т̣ха̄кура обяснява тези стихове по следния начин: „Човек трябва да знае, че преданият на Кр̣ш̣н̣а е поел правилния път на светците, дори ако той привидно изглежда су-дурачара, с разпуснат нрав. Човек трябва да разбира истинското значение на думите „разпуснат нрав“. Обусловената душа трябва да извършва два вида дейности: едни за поддържане на тялото и други за постигане на себепознание. Общественото положение, интелектуалното развитие, чистотата, въздържанието, храненето и борбата за съществуване са все неща, свързани с поддържането на тялото. А дейностите, свързани със себепознанието, човек извършва като предан на Бога. Тези два вида дейности вървят успоредно, защото обусловената душа не може да прекрати поддръжката на тялото си. Относителният дял на телесните дейности постепенно намалява за сметка на увеличение на преданото служене. Ако делът на преданото служене не се е увеличил в достатъчна степен, възможно е понякога да се появи материализъм. Но трябва да се отбележи, че тези материални, светски прояви са краткотрайни, защото по милостта на Бога несъвършенствата от този род бързо изчезват. Затова пътят на преданото служене е единственият правилен път. Когато човек е поел правилния път, временната поява на светското не е препятствие за себепознанието.“

   Ugodnosti, ki jih prinaša vdano služenje Gospodu, pa ne veljajo za impersonaliste, ki so navezani na Gospodov brahmajyoti. V prejšnjih mantrah smo izvedeli, da ne morejo vstopiti v brahmajyoti, ker nimajo vere v Božansko Osebnost. Večinoma se ukvarjajo s praznim razglabljanjem in žongliranjem z besedami. Kot potrjuje dvanajsto poglavje Bhagavad-gīte (12.5), je zato jalov ves njihov trud.

Привързани към аспекта брахма-джьоти, имперсоналистите са лишени от тези благоприятни условия за предано служене. Те не могат да проумеят брахма-джьоти, както бе посочено в предишните мантри, защото не вярват в Личността на Бога. Те се занимават най-вече с игра на думи и умозрителни построения. И усилията им са безплодни, както се твърди в дванадесета глава на Бхагавад-гӣта̄ (12.5).

   Vse ugodnosti, ki jih ta mantra omenja, zlahka dobimo v nenehnem stiku z osebnim vidikom Absolutne Resnice. V osnovi vdano služenje Gospodu obsega devet vrst duhovnih dejavnosti: (1) poslušanje o Gospodu, (2) slavljenje Gospoda, (3) premišljevanje o Njem, (4) služenje Njegovim lotosovim stopalom, (5) čaščenje Gospoda, (6) posvečanje molitev Gospodu, (7) služenje Gospodu, (8) uživanje v prijateljskem druženju z Njim in (9) izročitev vsega Gospodu. Teh devet načel vdanega služenja (vsa skupaj ali vsako posebej) bhakti pomaga ostati v stalni povezavi z Gospodom. Tako se Ga ob koncu življenja zlahka spominja. Naslednji sloviti Gospodovi bhakte so že z enim od teh načel, po katerem so živeli, lahko dosegli najvišjo popolnost: (1) S poslušanjem o Gospodu je želeni cilj dosegel junak Śrīmad-Bhāgavatama, mahārāja Parīkṣit. (2) S slavljenjem Gospoda je popolnost dosegel Śukadeva Gosvāmī, ki je izgovoril Śrīmad-Bhāgavatam. (3) Z molitvijo h Gospodu je cilj dosegel Akrūra, (4) mahārāja Prahlāda s premišljevanjem o Njem, (5) mahārāja Pṛthu s čaščenjem Gospoda, (6) Lakṣmī, boginja sreče, s služenjem Njegovim lotosovim stopalom, (7) Hanumān z osebnim služenjem Gospodu, (8) Arjuna s prijateljevanjem z Njim in (9) mahārāja Bali z izročitvijo Gospodu vsega, kar je imel.

Всички възможности, предложени в тази мантра, се осъществяват лесно, когато човек непрекъснато общува с личностния аспект на Абсолютната Истина. Преданото служене на Бога се състои от девет основни трансцендентални дейности:
1. слушане за Бога;
2. славене на Бога;
3. помнене на Бога;
4. служене в лотосовите нозе на Бога;
5. обожаване на Бога;
6. отдаване молитви на Бога;
7. служене на Бога;
8. приятелски взаимоотношения с Бога;
9. отдаване всичко на Бога.

Поотделно или заедно, тези девет принципа на преданото служене помагат на предания постоянно да общува с Върховния; по този начин за него е лесно да помни Бога в края на живота си. Изброените по-долу прославени предани са постигнали висше съвършенство, следвайки само по един от тези девет принципа: 1) Маха̄ра̄джа Парӣкш̣ит, героят от Шрӣмад Бха̄гаватам, постигнал желания резултат чрез слушане; 2) Шукадева Госва̄мӣ, който изговорил Шрӣмад Бха̄гаватам, постигнал своето съвършенство просто като славел Бога; 3) Акрӯра го постигнал чрез молитви; 4) Прахла̄да Маха̄ра̄джа – чрез помнене; 5) Пр̣тху Маха̄ра̄джа – чрез обожание; 6) Лакш̣мӣ, богинята на щастието, постигнала съвършенство със служене в лотосовите нозе на Бога; 7) Ханума̄н отдавал лично служене на Бога; 8) Арджуна постигнал резултата чрез приятелство с Бога; 9) Маха̄ра̄джа Бали отдал всичко, което имал на Бога.

   To mantro Śrī Īśopaniṣad, pa tudi praktično vse mantre vedskih hvalnic, strnjeno pojasnjuje Vedānta-sūtra, podrobneje pa Śrīmad-Bhāgavatam, ki je zreli plod vedskega drevesa modrosti. Śrīmad-Bhāgavatam pojasnjuje to mantro že v prvih odgovorih Śukadeve Gosvāmīja mahārāji Parīkṣitu na samem začetku njunega srečanja. Poslušanje in opevanje znanosti o Bogu je temeljno načelo življenja, posvečenega vdanemu služenju Gospodu. Bhāgavatam je izgovoril Śukadeva Gosvāmī, poslušal pa ga je mahārāja Parīkṣit. Slednji je poizvedoval od prvega, ker je bil ta najbolj vzvišen duhovni učitelj svojega časa, večji od vsakega velikega jogija ali svetega moža.

Всъщност обяснението на тази мантра и на практически всички мантри от ведическите химни е обобщено във Веда̄нта сӯтра и подробно изложено в Шрӣмад Бха̄гаватам. Шрӣмад Бха̄гаватам е зрелият плод от дървото на ведическата мъдрост. Там тази мантра се разяснява във въпросите и отговорите между Маха̄ра̄джа Парӣкш̣ит и Шукадева Госва̄мӣ още в самото начало на срещата им. Слушането и обсъждането на науката за Бога са основен принцип в живота на преданите. Целият Бха̄гаватам бил чут от Маха̄ра̄джа Парӣкш̣ит и разказан от Шукадева Госва̄мӣ. Маха̄ра̄джа Парӣкш̣ит се обърнал към Шукадева, защото той бил по-велик духовен учител и от най-големите йогӣ и трансценденталисти по онова време.

   Glavno vprašanje mahārāje Parīkṣita je bilo: »Kaj je dolžnost vsakega človeka, še posebej pred smrtjo?« Śukadeva Gosvāmī je odgovoril:

„Какъв е дългът на човека, и особено на този, който е на прага на смъртта?“ – попитал Маха̄ра̄джа Парӣкш̣ит. Шукадева Госва̄мӣ отговорил:

tasmād bhārata sarvātmā
bhagavān īśvaro hariḥ
śrotavyaḥ kīrtitavyaś ca
smartavyaś cecchatābhayam
тасма̄д бха̄рата сарва̄тма̄
бхагава̄н ӣшваро харих̣
шротавях̣ кӣртитавяш ча

смартавяш чеччхата̄бхаям

»Kdor koli se želi osvoboditi vsega strahu, mora nenehno poslušati o Gospodu, Božanski Osebnosti, vrhovnem nadzorniku vsega, ki odpravlja vse težave in je Nadduša vseh živih bitij, Ga slaviti in se Ga spominjati.« (Bhāgavatam 2.1.5)

„Оня, който иска да се освободи от безпокойствата, трябва постоянно да слуша за Личността на Бога, да го слави и помни, защото Той – върховният повелител на всичко, премахва всички трудности и е Свръхдушата на всички живи същества“ (Шримад Бхагаватам 2.1.5).

   Večina ljudi v tako imenovani človeški družbi ponoči ali spi ali se vdaja spolnosti, podnevi pa si prizadeva za čim večji zaslužek ali pa nakupuje za družino. Ljudje imajo zelo malo časa za pogovor o Vsevišnjem Gospodu ali za poizvedovanje o Njem. Na vse mogoče načine so zavrgli Božji obstoj – najbolj pa tako, da Ga imajo za brezosebnega oziroma brezčutnega. V vedski književnosti – naj bo v Upaniṣadah, Vedānta-sūtri, Bhagavad-gīti ali Śrīmad-Bhāgavatamu – piše, da je Gospod vrhovno čuteče bitje, ki je nad vsemi drugimi. Njegove slavne dejavnosti se ne razlikujejo od Njega samega. Zato ne bi smeli poslušati in govoriti o neumnostih, ki jih počnejo posvetni politiki ali tako imenovani veliki možje naroda, temveč bi si morali življenje zastaviti tako, da se lahko posvetimo božanskemu delovanju in ne zapravimo niti trenutka. Śrī Īśopaniṣad nas vodi k takemu življenju.

Така нареченото човешко общество нощем обикновено спи или се отдава на секс. А денем работи, за да спечели колкото се може повече пари или пазарува за прехраната на семейството. Хората нямат много време да говорят и питат за Божествената Личност. Те отхвърлят съществуването на Бога по всевъзможни начини, особено като го обявяват за безличностен, т.е. за лишен от всякакви сетивни възприятия. Но в цялата ведическа литература – Упаниш̣адите, Веда̄нта сӯтра, Бхагавад-гӣта̄, Шрӣмад Бха̄гаватам – се казва, че Бог е разумно и съзнаващо същество, върховното сред всички живи създания. Великите му славни дейности са тъждествени с него. Следователно човек не трябва да слуша и да говори за нелепите дейности на светски политици и „големи хора“ в обществото, а така да устрои живота си, че да няма нито миг, в който да не е зает с божествени дейности. Шрӣ Ӣшопаниш̣ад ни насочва към такива дейности.

   Česa se bomo spominjali ob smrti, ko bomo povsem obnemogli, in kako bomo lahko molili k vsemogočnemu Gospodu, naj se spominja naših žrtvovanj, če nam vdano služenje ne pride v navado? Žrtvovanje pomeni, da se ne zmenimo za želje svojih čutov. Te umetnosti bi se morali naučiti tako, da že med tem življenjem čute zaposlimo s služenjem Gospodu. Sadovi, ki jih prinaša takšno delovanje, nam bodo ob smrti koristili.

Ако човек не е привикнал с дейностите на преданото служене, какво ще си припомня в мига на смъртта, когато тялото се разпада, и как ще се моли на Всемогъщия Бог да си спомни за жертвоприношенията му? Жертвоприношение означава да се пожертват интересите на сетивата. Трябва да усвоим това изкуство, като със сетивата си служим на Бога през целия си живот. И в мига на смъртта да използваме усвоеното.