Skip to main content

TEXT 5

ТЕКСТ 5

Tekst

Текст

śrī-bhagavān uvāca
bahūni me vyatītāni
janmāni tava cārjuna
tāny ahaṁ veda sarvāṇi
na tvaṁ vettha paran-tapa
шрӣ-бхагава̄н ува̄ча
бахӯни ме вятӣта̄ни
джанма̄ни тава ча̄рджуна
та̄нй ахам̇ веда сарва̄н̣и
на твам̇ веттха паран-тапа

Synonyms

Дума по дума

śrī-bhagavān uvāca — Guddommens Personlighed sagde; bahūni — mange; me — af Mine; vyatītāni — er forløbet; janmāni — fødsler; tava — af dine; ca — og også; arjuna — O Arjuna; tāni — dem; aham — Jeg; veda — kender; sarvāṇi — alle; na — ikke; tvam — du; vettha — kender; param-tapa — O du fjendens undertrykker.

шрӣ-бхагава̄н ува̄ча – Божествената Личност каза; бахӯни – много; ме – от моите; вятӣта̄ни – са минали; джанма̄ни – раждания; тава – от твоите; ча – и също; арджуна – о, Арджуна; та̄ни – тези; ахам – Аз; веда – зная; сарва̄н̣и – всички; на – не; твам – ти; веттха – знаеш; парам-тапа – о, покорителю на врагове.

Translation

Превод

Guddommens Personlighed sagde: Både du og Jeg har gennemgået mange, mange liv. Jeg kan huske dem alle, men det kan du ikke, O du fjendens betvinger!

Божествената Личност каза: И ти, и Аз сме преминали през много, много раждания. Аз мога да си спомня всичките, но ти не можеш, о, покорителю на враговете.

Purport

Пояснение

FORKLARING: I Brahma-saṁhitā (5.33) hører vi om Herrens mange, mange inkarnationer. Der står der skrevet:

В Брахма сам̇хита̄ (5.33) се говори за множество въплъщения на Бога:

advaitam acyutam anādim ananta-rūpam
ādyaṁ purāṇa-puruṣaṁ nava-yauvanaṁ ca
vedeṣu durlabham adurlabham ātma-bhaktau
govindam ādi-puruṣaṁ tam ahaṁ bhajāmi
адваитам ачютам ана̄дим ананта-рӯпам
а̄дям̇ пура̄н̣а-пуруш̣ам̇ нава-яуванам̇ ча
ведеш̣у дурлабхам адурлабхам а̄тма-бхактау
говиндам а̄ди-пуруш̣ам̇ там ахам̇ бхаджа̄ми

“Jeg tilbeder Guddommens Højeste Personlighed, Govinda [Kṛṣṇa], den oprindelige person, der er absolut, ufejlbarlig og uden begyndelse. Skønt Han ekspanderer Sig i ubegrænsede former, er Han stadig den samme oprindelige, den ældste og den person, der altid fremstår som en frisk yngling. Sådanne evige, lyksalige, alvidende former af Herren kan normalt ikke forstås af selv de bedste vediske lærde, men de er altid manifesterede for rene uforfalskede hengivne.”

„Почитам Върховния Бог Говинда (Кр̣ш̣н̣а), предвечната личност, абсолютния, непогрешимия, безначалния. Въпреки че дава начало на безброй форми, Той остава все същата изначална и предвечна личност, която е винаги млада. Вечните, изпълнени с блаженство и знание форми на Бога, обикновено са неразбираеми дори за най-добрите ведически учени, но винаги се разкриват пред чистите, искрени предани.“

Der står videre i Brahma-saṁhitā (5.39):

В Брахма сам̇хита̄ (5.39) се казва още:

rāmādi-mūrtiṣu kalā-niyamena tiṣṭhan
nānāvatāram akarod bhuvaneṣu kintu
kṛṣṇaḥ svayaṁ samabhavat paramaḥ pumān yo
govindam ādi-puruṣaṁ tam ahaṁ bhajāmi
ра̄ма̄ди-мӯртиш̣у кала̄-ниямена тиш̣т̣хан
на̄на̄вата̄рам акарод бхуванеш̣у кинту
кр̣ш̣н̣ах̣ сваям̇ самабхават парамах̣ пума̄н йо
говиндам а̄ди-пуруш̣ам̇ там ахам̇ бхаджа̄ми

“Jeg tilbeder Guddommens Højeste Personlighed, Govinda [Kṛṣṇa], der altid eksisterer i forskellige inkarnationer som Rāma og Nṛsiṁha sammen med mange andre underinkarnationer, men som er Guddommens Oprindelige Personlighed, der hedder Kṛṣṇa, og som også inkarnerer personligt.”

„Почитам Върховният Бог Говинда (Кр̣ш̣н̣а), който неизменно се появява в различни форми като Ра̄ма или Нр̣сим̇ха, както и в множество частични въплъщения. А при това остава винаги изначалният Бог, известен като Кр̣ш̣н̣а, който се появява и лично.“

Der står også i Vedaerne, at selv om Herren er én og uden lige, manifesterer Han Sig i utallige former. Han er som vaidūrya-stenen, der skifter farve, men alligevel forbliver den samme. Alle disse forskellige former kan forstås af de rene uforfalskede hengivne, men ikke ved blot at studere Vedaerne (vedeṣu durlabham adurlabham ātma- bhaktau). Hengivne som Arjuna er Herrens konstante ledsagere, og når som helst Herren inkarnerer Sig, inkarnerer Hans ledsagerhengivne sig også for at tjene Ham i forskellige egenskaber. Arjuna er en af disse hengivne, og af dette vers fremgår det, at for nogle millioner år siden, da Herren Kṛṣṇa talte Bhagavad-gītā til solguden Vivasvān, var Arjuna der også i en anden egenskab. Men forskellen på Herren og Arjuna er, at Herren kunne huske hændelsen, imens Arjuna ikke kunne huske den. Det er forskellen på det levende væsen, der er en uadskillelig del af Herren, og den Højeste Herre. Skønt Arjuna her tiltales som den store helt, der kan kue sine fjender, kan han ikke erindre, hvad der skete i hans tidligere liv. Et levende væsen kan derfor aldrig måle sig med den Højeste Herre, uanset hvor stor man rent materielt anses for at være. Enhver, der er Herrens konstante ledsager, er med sikkerhed en befriet person, men han kan aldrig være Herrens lige. Herren bliver beskrevet i Brahma-saṁhitā som ufejlbarlig (acyuta), hvilket betyder, at Han aldrig glemmer, hvem Han er, selv om Han er i kontakt med materie. Herren og det levende væsen kan således aldrig være jævnbyrdige i enhver henseende, selv ikke når det levende væsen er lige så befriet som Arjuna. Skønt Arjuna er en hengiven af Herren, glemmer han sommetider Herrens natur, men gennem den guddommelige nåde kan en hengiven med det samme forstå Herrens ufejlbarlige position, imens en ikke-hengiven eller en dæmon ikke kan forstå denne transcendentale natur. Som følge deraf kan dæmoniske hjerner ikke forstå disse beskrivelser i Bhagavad- gītā. Kṛṣṇa huskede ting, Han havde gjort millioner af år tidligere, men det kunne Arjuna ikke på trods af, at både Kṛṣṇa og Arjuna er evige af natur. Her er det også værd at bemærke, at et levende væsen glemmer alt, når han skifter krop, men Herren husker alt, fordi Han aldrig udskifter Sin sac-cid-ānanda krop. Han er advaita, som betyder, at der ingen forskel er på Hans krop og Ham Selv. Alt i forbindelse med Ham er ånd, hvorimod den betingede sjæl er forskellig fra sin materielle krop. Eftersom Herrens krop og Han Selv er identiske, er Hans position altid forskellig fra det almindelige levende væsens, selv når Han stiger ned til det materielle plan. Dæmonerne kan ikke forlige sig med denne Herrens transcendentale natur, som Herren Selv forklarer i følgende vers.

Във Ведите също се казва, че макар да е единствен и неповторим, Бог проявява себе си в безброй много форми. Той е подобен на камъка ваидӯря, който променя цвета си, но винаги остава един и същ. Всички тези разнообразни форми се разбират от чисти, искрени предани, а не с просто изучаване на Ведите (ведеш̣у дурлабхам адурлабхам а̄тма-бхактау). Предани като Арджуна са вечни спътници на Бога и където и да се появи Той, неговите придружители също се появяват, за да му служат в различни роли. Арджуна е един от тези предани и от стиха разбираме, че преди няколко милиона години, когато Бог Кр̣ш̣н̣а изговаря Бхагавад-гӣта̄ пред бога на Слънцето Вивасва̄н, Арджуна – в различен облик – също присъства там. Но разликата между Господ и Арджуна се състои в това, че Бог помни случилото се, докато Арджуна не го помни. Това е разликата между индивидуалните живи същества и Бога. Макар Арджуна да е наречен велик герой, покорител на враговете, той е неспособен да си спомни какво се е случвало в предишните му раждания. Защото едно живо същество, колкото и да е велико от материална гледна точка, никога не може да е равно на Върховния Бог. Вечните спътници на Бога, без съмнение, са освободени души, но те никога не са му равни. В Брахма сам̇хита̄ Господ е описан като непогрешим (ачюта), което означава, че не забравя себе си дори когато се намира в материалния свят. Затова Бог и живото същество не могат да бъдат равни в никакво отношение дори ако живото същество е освободено като Арджуна. Въпреки че Арджуна е предан на Бога, той понякога забравя положението на Господа. Но по Божията милост преданият може мигновено да осъзнае, че Той е непогрешим, докато лишените от преданост, демоните, не могат да разберат божествената му природа. Затова тези описания в Гӣта̄ са неразбираеми за демоничните умове. Кр̣ш̣н̣а си спомня деяния, извършени преди милиони години, докато Арджуна не помни, въпреки че и двамата са вечни по природа. Необходимо е също да се отбележи, че живото същество забравя, понеже сменя тялото си, докато Бог помни, тъй като не сменя своето сач-чид-а̄нанда тяло. Той е адвайта – между него самия и неговото тяло няма разлика. Всичко, свързано с него, има духовна природа, докато обусловената душа се различава от материалното си тяло. И тъй като Господ и тялото му са тъждествени, неговата позиция дори когато идва в материалния свят, винаги е различна от позицията на обикновеното живо същество. Демоните не са в състояние да приемат трансценденталната природа на Бога, която Той лично обяснява в следващия стих.