Skip to main content

Мантра единадесета

Enajsta mantra

Текст

Besedilo

видя̄м̇ ча̄видя̄м̇ ча яс
тад ведобхаям̇ саха
авидяя̄ мр̣тюм̇ тӣртва̄

видяя̄мр̣там ашнуте
vidyāṁ cāvidyāṁ ca yas
tad vedobhayaḿ saha
avidyayā mṛtyuṁ tīrtvā
vidyayāmṛtam aśnute

Дума по дума

Synonyms

видя̄м – същинско знание; ча – и; авидя̄м – невежество; ча – и; ях̣ – този, който; тат – това; веда – знае; убхаям – и двете; саха – едновременно; авидяя̄ – чрез невежество; мр̣тюм – многократна смърт; тӣртва̄ – преодолявайки; видяя̄ – чрез знание; амр̣там – безсмъртие; ашнуте – се наслаждава.

vidyām — pravo znanje; ca — in; avidyām — nevednost; ca — in; yaḥ — kdor; tat — to; veda — pozna; ubhayam — oboje; saha — hkrati; avidyayā — z negovanjem nevednosti; mṛtyum — ponavljajočo se smrt; tīrtvā — preseže; vidyayā — z negovanjem znanja; amṛtam — neumrljivost; aśnute — uživa.

Превод

Translation

Само този, който изучи пътя на невежеството редом с пътя на знанието, може да преодолее повтарящите се раждане и смърт и да вкуси блаженството на безсмъртието.

Le kdor vzporedno spoznava poti nevednosti in duhovnega znanja, se lahko dvigne nad vpliv ponavljajočih se rojstev in smrti ter uživa poln blagoslov neumrljivosti.

Пояснение

Purport

От сътворението на материалния свят всички се опитват да постигнат вечен живот, но природните закони са толкова жестоки, че никой не е могъл да се отскубне от ръцете на смъртта. Никой не иска да умира, не иска да остарява, не иска да се разболява. Но природните закони не освобождават никого от смъртта, старостта и болестите. И усъвършенстваното материално знание не е разрешило тези житейски проблеми. Материалната наука може да открие ядрената бомба, за да ускори идването на смъртта, но не открива нищо, с което да предпази хората от жестоките ѝ ръце, от болестите и старостта.

Od začetka stvarjenja materialnega sveta si vsi prizadevamo doseči večno življenje, zakoni narave pa so tako neusmiljeni, da se nihče ne more izmakniti objemu smrti. Nihče noče umreti, ostareti ali zboleti, toda naravni zakon nikomur ne dovoli, da bi bil odporen proti tovrstnim težavam. Pred njimi nas ni rešilo niti napredno materialno znanje. Znanost lahko izumi jedrsko bombo in tako pospeši smrt, ne more pa odkriti ničesar, kar bi nas zaščitilo pred krutim prihodom starosti, bolezni in smrti.

От Пура̄н̣ите научаваме за делата на Хиран̣якашипу. Този цар бил постигнал много в материално отношение и със силата на своите материални завоевания и на невежеството си, поискал да победи смъртта. Той се подложил на толкова суров аскетизъм, че всички планетарни системи изнемогвали под мистичните му сили. Хиран̣якашипу принудил създателя на Вселената, полубога Брахма̄, да слезе при него и поискал благословията да стане амара, безсмъртен. Брахма̄ обяснил, че не може да изпълни искането му, защото дори той, създателят на материалния свят, властелинът на всички планети, не е амара. Както се потвърждава в Бхагавад-гӣта̄ (8.17), Брахма̄ има много дълъг живот, но това не го прави безсмъртен.

   Purāṇe opisujejo življenje materialno zelo naprednega kralja Hiraṇyakaśipuja. Z materialnimi sposobnostmi in močjo svoje nevednosti je hotel premagati neizprosno smrt in se zato podvrgel tako strogi askezi, da je s svojimi mističnimi močmi vznemiril prebivalce vseh planetnih sestavov. Prisilil je vesoljnega stvarnika polboga Brahmo, da je sestopil k njemu. Prosil ga je za blagoslov amare, neumrljivosti. Brahmā mu je pojasnil, da mu tega blagoslova ne more dati, saj celo sam – stvarnik materialnega sveta in vladar vseh planetov – ni amara. Bhagavad-gītā (8.17) nas uči, da Brahmā sicer živi zelo dolgo, ni pa neumrljiv.

Хиран̣я означава „злато“, а кашипу – „меко легло“. Този господин се интересувал от две неща – пари и жени – и искал да им се наслаждава, като стане безсмъртен. Той поискал от Брахма̄ различни благословии, надявайки се по косвен начин да осъществи желанието си. Поискал благословията да не бъде убит от човек, животно, бог или кое да е друго живо същество измежду осемте милиона и четиристотин хиляди форми на живот. Поискал да не умира на земята, нито във въздуха, нито във водата и от никакво оръжие. Хиран̣якашипу глупаво вярвал, че всичко това ще го спаси от смъртта. Но накрая, въпреки че Брахма̄ му дал всички тези благословии, той бил убит от Божествената Личност, приела формата Нр̣сим̇ха полулъв-получовек. Бог не използвал никакво оръжие, убил го с ноктите си. Не го убил на земята, във въздуха или във водата – Хиран̣якашипу бил убит в скута на едно невъобразимо живо същество, Нр̣сим̇ха, далеч отвъд представите му.

   Hiraṇya pomeni »zlato«, kaśipu pa »mehka postelja«. To dvoje (denar in ženske) je zanimalo zvitega kralja Hiraṇyakaśipuja, ki je z neumrljivostjo hotel v njih resnično uživati. Ker pa mu Brahmā tega ni mogel dati, ga je prosil za številne druge blagoslove, da bi tako posredno dosegel, kar je hotel. Hiraṇyakaśipu si je zaželel, da ga ne bi ubil ne človek, ne žival, ne bog, ne kakšno drugo živo bitje med 8.400.000 življenjskimi vrstami. Prosil ga je tudi, da ne bi umrl ne na kopnem, ne v zraku, ne v vodi, niti od kakršnega koli orožja. Hiraṇyakaśipu je tako nespametno mislil, da ga bo izpolnitev teh želja zavarovala pred smrtjo. Čeprav mu je Brahmā izpolnil vse te želje, ga je končno ubil Vsevišnji Gospod, ki je sestopil v pol levji pol človeški podobi kot Nṛsiṁha. Gospod ni uporabil orožja, temveč ga je ubil s Svojimi kremplji. Nṛsiṁha, to izjemno bitje, ki je presegalo vse Hiraṇyakaśipujeve predstave, ga ni pokončalo ne na kopnem, ne v zraku, ne v vodi, temveč v Svojem naročju.

Дълбокият смисъл тук е, че дори Хиран̣якашипу, най-могъщият материалист, не могъл да стане безсмъртен, въпреки всевъзможните си планове. Какво тогава могат да постигнат днешните жалки Хиран̣якашипу, чиито планове се провалят непрестанно?

   Najpomembnejše pri tej zgodbi je, da celo Hiraṇyakaśipu, najmogočnejši materialist, kljub premišljenemu načrtovanju ni postal neumrljiv. Kaj bi lahko potem dosegli sodobni neznatni Hiraṇyakaśipuji, ki jim vsaka malenkost izjalovi načrte?

Шрӣ Ӣшопаниш̣ад ни съветва да не правим едностранчиви опити да спечелим борбата за съществуване. Всички се борят за съществуване, но законите на материалната природа са толкова сурови и неумолими, че не позволяват на никого да ги преодолее. За да постигне вечен живот, човек трябва да бъде подготвен да се върне при Върховния.

   Śrī Īśopaniṣad nas uči, naj ne poskušamo samostojno zmagati v boju za obstanek. Vsi se borijo, da bi preživeli, materialni zakoni pa so tako ostri, da se nihče ne more dvigniti nadnje. Če hočemo živeti večno, se moramo pripraviti na vrnitev k Bogu.

Процесът на завръщане при Бога представлява отделен клон от знанието и трябва да се изучи от свещените ведически писания – Упаниш̣адите, Веда̄нта сӯтра, Бхагавад-гӣта̄ и Шрӣмад Бха̄гаватам. За да бъде щастлив в този си живот и след като напусне материалното тяло, да постигне вечно блаженство, човек трябва да изучава тази свещена литература и да получи трансцендентално знание. Обусловеното живо същество е забравило вечните си взаимоотношения с Бога и погрешно приема временното си родно място за най-скъпото нещо. Бог милостиво е предоставил гореспоменатите писания на Индия, оставил е и други писания в други страни по света, за да напомни на потъналите в забрава човешки същества, че домът им не е тук, в материалния свят. Живото същество е духовно създание и може да е щастливо само когато се завърне в духовния си дом.

   Pot vrnitve k Bogu je drugačna znanost in naučiti se je moramo iz razodetih vedskih spisov, kot so Upaniṣade, Vedānta-sūtra, Bhagavad-gītā in Śrīmad-Bhāgavatam. Da bi na tem svetu postali srečni, po odhodu iz materialnega telesa pa dosegli večno in blaženo življenje, moramo preučevati te svete spise in si pridobiti transcendentalno znanje. Pogojeno živo bitje je pozabilo na svoj večni odnos z Bogom in je zmotno prepričano, da je njegov začasni rojstni kraj vse, kar obstaja. Gospod je po Svoji dobroti razodel zgoraj omenjene svete spise v Indiji in druge spise drugje po svetu, ker je želel pozabljivo človeštvo spomniti, da ni doma v materialnem svetu. Živo bitje je duhovno, zato je lahko srečno samo, če se vrne v duhovni dom.

Божествената Личност изпраща от царството си свои доверени слуги да разпространяват посланието за завръщане при Върховния, а понякога Той лично идва да направи това. Всички живи същества са любими синове на Бога, негови неотделими частици, затова Той страда много повече от нас, когато гледа страданията, на които сме подложени в тези материални условия. Страданията в материалния свят косвено ни напомнят, че сме несъвместими с мъртвата материя. Интелигентните живи същества обикновено разбират това и започват да се стремят към видя̄, трансценденталното знание. Човешкият живот е най-добрата възможност за получаване на духовно знание и хората, които не се възползват от нея, се наричат нара̄дхама, най-нисши сред човешкия род.

   Vsevišnji Gospod pošlje Svoje verodostojne služabnike iz duhovnega kraljestva, da bi širili to sporočilo, s pomočjo katerega se lahko vrnemo k Njemu, včasih pa se s tem namenom pojavi sam. Ker smo vsa živa bitja Njegovi ljubljeni otroci, Njegovi delci, je Bogu zaradi našega nenehnega trpljenja v materialnih okoliščinah bolj hudo kot nam. Materialna nesreča nas posredno opominja, da ne spadamo v mrtvo snov. Pametna živa bitja običajno prepoznajo ta opozorila in se posvetijo negovanju vidye, božanskega znanja. Ljudje imamo za to najboljšo priložnost, in kdor ne razvija tega znanja, se imenuje narādhama, najnižji med ljudmi.

Пътят на авидя̄, т.е. напредък в материалното знание за сетивно наслаждение, е път на повтарящи се раждане и смърт. Живото същество е духовно; то не се ражда, нито умира. Раждането и смъртта засягат тялото, външната обвивка на душата. И могат да се сравнят с обличането и събличането на дрехите. Глупавите човешки същества, затънали дълбоко в авидя̄, невежеството, не обръщат внимание на този жесток процес. Омаяни от красотата на илюзорната енергия, те понасят отново и отново едни и същи страдания, без да се поучат от уроците на природните закони.

   Pot avidye oziroma napredka materialnega znanja, namenjenega zadovoljevanju čutov, vodi v krog ponavljajočih se rojstev in smrti. Ker je živo bitje duhovno, se nikoli ne rodi ali umre. Rojstvo in smrt se nanašata samo na zunanje telesno prekrivalo duše, duhovnega bitja. Smrt lahko primerjamo z odložitvijo oblačil, rojstvo pa z njihovim oblačenjem. Nespametni ljudje, povsem zatopljeni v negovanje avidye (nevednosti), se ne zmenijo za ta kruti zakon. Očarani od lepote slepilne energije, vedno znova doživljajo enako trpljenje in se iz naravnih zakonov ničesar ne naučijo.

Затова трансценденталното знание, видя̄, е крайно необходимо за човешкото същество. В болестното ни материално състояние сетивното наслаждение трябва да се ограничава колкото е възможно повече. Необузданото сетивно наслаждение, в телесната обусловеност, е път към невежеството и смъртта. Живите същества не са лишени от духовни сетива. В първоначалната си духовна форма всяко живо същество притежава всички сетива; сега обаче те са материални, покрити от тялото и ума. Действията на материалните сетива са изкривено отражение на духовните сетивни действия. Дейността на душата, покрита от материални обвивки, е болестно състояние за нея. Истинската сетивна наслада е възможна само когато болестта се излекува – в чистата ни духовна форма, освободена от всички материални замърсявания. Следователно цел на човешкия живот би трябвало да бъде не извратеното сетивно наслаждение, а лекуването на материалната болест. Влошаването на материалната болест не е признак на знание. То е признак за авидя̄, невежество. Ако има треска, за да оздравее, човек не бива да покачва температурата си от 40 на 41 градуса, а да я свали до нормалните 36,8. Това трябва да бъде целта на човешкия живот. Тенденцията в развитието на съвременната цивилизация е температурата на материалната треска да се повишава. И тя вече е станала 41 градуса, заради присъствието на атомната енергия. Междувременно глупавите политици се оплакват, че всеки миг светът може да загине. Това е резултатът от напредъка в материалното знание и от пренебрегването на най-важната страна на живота – духовното знание. Шрӣ Ӣшопаниш̣ад ни предупреждава да не следваме този опасен път, водещ към смъртта. Точно обратното – да развиваме духовно знание, така че да се освободим окончателно от жестоките ѝ ръце.

   Ljudje se moramo zato nujno posvetiti negovanju vidye, transcendentalnega znanja. Čutno uživanje v bolni materialni pogojenosti moramo kar najbolj obrzdati, saj nas sicer vodi v nevednost in smrt. Ne smemo pa si misliti, da živa bitja nimajo duhovnih čutil. Izvorna duhovna telesa živih bitij imajo vsa čutila, ki pa se zdaj izražajo v snovi in jih prekrivata telo in um. Delovanje duhovnih čutov se izkrivljeno izraža v delovanju materialnih čutov. V bolnem stanju pogojenosti se s snovjo prekrita duša, duhovno bitje, posveča materialnim dejavnostim. Pravo čutno uživanje je možno samo, če ozdravimo od materialistične bolezni in zaživimo v čistem duhovnem telesu, popolnoma osvobojenem materialne onesnaženosti. Bolnik mora ozdraveti, preden lahko s čuti spet zares uživa. Človeško življenje torej ne bi smelo biti namenjeno sprevrženemu čutnemu uživanju, temveč duhovni ozdravitvi. Poslabšanje materialne bolezni ni znamenje znanja, temveč avidye, nevednosti. Če hočemo ozdraveti, si ne bi smeli zvišati vročine s 40  C na 42,5  C, temveč bi si jo morali zbiti na normalnih 36,6  C. To bi moral biti cilj človeškega življenja. Sodobna vročična civilizacija pa je usmerjenja k povečevanju vročine, ki se je v obliki jedrske energije dvignila že na 42,5  C. Nespametni politiki medtem tarnajo, da gre lahko svet vsak hip k vragu. To je posledica razvijanja materialnega znanja in zanemarjanja najpomembnejšega vidika življenja – negovanja duhovnega znanja. Śrī Īśopaniṣad nas tukaj opozarja, naj ne hodimo po tej nevarni poti, ki vodi v smrt. Prav nasprotno – razviti bi morali kulturo duhovnega znanja in se tako popolnoma izviti iz neusmiljenega prijema smrti.

Това не означава да сложим край на всички дейности, свързани с поддържане на тялото. Въпросът не е в това да спрем изобщо дейността така, както, за да се излекуваме от някоя болест, няма нужда да понижаваме температурата си до нулата. „Да извлечеш най-голямата полза от една лоша сделка“ е подходящ израз. Да се отдадеш на духовно знание изисква помощта на тялото и ума; затова, ако искаме да постигнем целта си, е необходимо да ги поддържаме. Би трябвало да поддържаме нормална температура от 36,8 градуса; и великите мъдреци и светци на Индия са се стремели да правят това чрез една уравновесена програма от духовно и материално знание. Те никога не си позволяват злоупотреба с човешката интелигентност в името на болестното сетивно наслаждение.

   To pa ne pomeni, da ne bi smeli več vzdrževati telesa. Delovanja ne moremo ustaviti, prav kakor telesne temperature z zdravljenjem ne odpravimo v celoti. Lahko bi rekli, da moramo iz slabe kupčije potegniti kar največ. Pri negovanju duhovnega znanja si moramo pomagati tako s telesom kot umom – zato ju moramo za dosego svojega cilja vzdrževati. Normalno telesno temperaturo moramo vzdrževati na 36,6  C. Veliki modreci in svetniki Indije so to vedno skušali doseči z uravnoteženim razvojem duhovnega in materialnega znanja. Nikoli niso odobravali zlorabljanja človeškega razuma z obolelim zadovoljevanjem čutov.

Човешките дейности в болестното състояние на сетивно наслаждение са регулирани във Ведите с помощта на принципите на освобождението. Тази система включва религия, икономическо развитие, сетивно наслаждение и освобождение. Но в днешно време хората не проявяват интерес нито към религията, нито към освобождението. Те имат само една цел в живота си – сетивното наслаждение – и за да я постигнат, градят най-различни планове за икономическо развитие. Заблудените хора смятат, че религията трябва да се поддържа, защото подпомага икономическото развитие, а то е необходимо, за да има сетивно наслаждение. А за да бъде осигурено наслаждението и в бъдеще, след смъртта, в рая, съществува система от религиозни обреди. Но това не е смисълът на религията. Всъщност пътят на религията води до себепознание, а предназначението на икономическото развитие е единствено да поддържа тялото здраво и в добро състояние. Човек трябва да води здравословен живот, да има бистър ум, за да може да усвои видя̄, истинското знание, целта на човешкия живот. Животът не е предназначен за непосилен магарешки труд, нито за затъване в авидя̄, нито за сетивно наслаждение.

   Obolelo človeško delovanje, namenjeno čutnemu zadovoljevanju, Vede uravnavajo z načeli osvoboditve. Ta postopek vsebuje vero, gospodarski razvoj, zadovoljevanje čutov in osvoboditev, vendar dandanes ljudi vera in osvoboditev ne zanimata. V življenju jih zanima samo eno – čutno zadovoljevanje – in da bi dosegli svoj cilj, se posvečajo razvijanju gospodarstva. Zavedeni ljudje mislijo, da je treba vero vzdrževati, ker ta koristi gospodarskemu razvoju, ki je nujno za čutno zadovoljevanje. Držijo se določenih verskih obredov, da bi si tako po smrti zagotovili nadaljnje čutno zadovoljstvo v nebesih. To ni pravi smisel vere. Ta je v resnici namenjena samospoznanju, skrb za blagostanje pa je koristna le za vzdrževanje krepkega in zdravega telesa. Zdrav duh v zdravem telesu bi morali gojiti samo zato, da bi spoznali vidyo, pravo znanje, ki je cilj človeškega življenja. Njegov smisel ni v oslovskem garanju ali negovanju avidye, namenjene čutnemu zadovoljevanju.

Пътят на видя̄ е представен по съвършен начин в Шрӣмад Бха̄гаватам. Бха̄гаватам препоръчва на човешкото същество да използва живота си, за да проумее Абсолютната Истина. Тя се осъзнава стъпка по стъпка като Брахман, Парама̄тма̄ и накрая като Бхагава̄н, Божествената Личност. Абсолютната Истина осъзнават хората с извисено съзнание, постигнали знание и отречение, следвайки осемнайсетте принципа на Бхагавад-гӣта̄, описани в коментара към десета мантра. Същината на тези осемнайсет принципа е да се постигне трансцендентално предано служене на Божествената Личност. Затова на всички се препоръчва да овладеят изкуството на преданото служене. Сигурният път към видя̄ е описан от Шрила Рупа Госвами в Бхакти-раса̄мр̣та синдху, в превод – „Нектарът на предаността“. Шрӣмад Бха̄гаватам (1.2.14) обобщава същността на видя̄ със следните думи:

   Pot vidye najpopolneje opisuje Śrīmad-Bhāgavatam, ki človeka vodi k temu, da življenje posveti iskanju Absolutne Resnice. Spoznavamo jo postopoma kot Brahman, Paramātmo in končno Bhagavāna, Božansko Osebnost. Absolutno Resnico spoznajo ljudje odprtega duha, ki si z upoštevanjem osemnajstih načel Bhagavad-gīte, opisanih v komentarju k deseti mantri, pridobijo znanje in nenavezanost. Glavni namen teh načel je, da na duhovni ravni začnemo ljubeče in vdano služiti Božanski Osebnosti. Zato spodbujamo vse ljudi, naj se naučijo umetnosti vdanega služenja Gospodu.

тасма̄д екена манаса̄
бхагава̄н са̄твата̄м̇ патих̣
шротавях̣ кӣртитавяш̣ ча
дхйеях̣ пӯджяш ча нитяда̄
tasmād ekena manasā
bhagavān sātvatāṁ patiḥ
śrotavyaḥ kīrtitavyaś ca
dhyeyaḥ pūjyaś ca nityadā

„Следователно с неотклонно внимание човек трябва постоянно да слуша, да възславя, помни и обожава Личността на Бога, закрилника на преданите.“

»Zato bi morali s povsem osredotočeno pozornostjo nenehno poslušati o Vsevišnjem Gospodu, zaščitniku bhakt, Ga slaviti, se Ga spominjati in častiti.«

Религия, икономическо развитие и сетивно наслаждение, които не са насочени към постигане на предано служене, са просто различни форми на невежество, както ще бъде обяснено по-нататък в Шрӣ Ӣшопаниш̣ад.

   Vera, gospodarski razvoj in čutno zadovoljevanje so le razne oblike nevednosti, če jih ne usmerimo k razvijanju vdanega služenja Gospodu. To nam razodevajo naslednje mantre Śrī Īśopaniṣad.